"... I počela je da mi priča o mladiću koji je bio zaljubljen u jednu zvezdu. Stajao je kraj mora, pružao ruke i voleo je svoju zvezdu, sanjao je o njoj i ka njoj slao svoje misli. Ali znao je, ili je mislio da zna, da čovek ne može zagrliti zvezdu. Smatrao je svojom sudbinom to što voli zvezdu, bez nade u ispunjenje i na toj misli je sazdao celi jedan životni spev o odricanju i o nemoj patnji koja treba da ga popravi i pročisti. Svi su mu snovi bili okrenuti zvezdi. Jednom je opet stajao noću kraj mora, na visokoj hridi i gledao ka zvezdi i sagarao od ljubavi prema njoj. I u trenutku najveće čežnje skočio je i bacio se u prazninu, prema zvezdi. Ali jos u trenutku skakanja je pomislio munjevito:
"Pa to je nemoguce."
I pao je na obalu i smrskao se.
Nije znao voleti...
Da je u onom trenu kada je skočio imao duševne snage da čvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, poleteo bi naviše i spojio se sa zvezdom...
Ljubav treba imati snage da u sebi samoj dodje do izvesnosti..."
H. Hese