Kad sam ga srela, mislila sam da sam videla oličenje andjela u liku čoveka…. Ali sa dušom  đavola… Bio je tako crno-beli, tako savršen, opušten I tajanstven.

Mislim da smo se zavoleli onoga trenutka kada su nam se pogledi sreli, bio je to kao blagoslov, a ujedno I prokletstvo. Voleli smo se mnogo, mnogo,mnogo, PREVIŠE, TOLIKO DA SMO MORALI DA SE RASTANEMO, I ŽIVIMO KAO DUŠA BEZ TELA… KAO PROKLETE DUŠE I JA I ON…

VIĐALI SMO DRUGE LJUDE, ALI SMO IM SAMO LOMILI SRCA, UZIMALI ONO ŠTO SMO HTELI I BACALI IH…

TRAŽILI SMO SE U DRUGIMA… ALI NISMO SE PRONAŠLI…

PROŠLO JE DOSTA VREMENA, ČINI MI SE MILION GODINA… PROĆI ĆE JOŠ MILION, MI ĆEMO SE  I DALJE VOLETI, A LAGATI DA SE MRZIMO!!!

POKOJNIKA SAM SAHRANILA U SVOM SRCU, ALI MI VAMPIR NE DA MIRA…

                                                                                                      JOŠ GA VOLIM….

Hvala ti što si me naučio

Da se sa bolom nosim,

hvala ti što si mi pokazao

kako da se grehom ponosim.

Hvala ti što si me upoznao

Sa strahom I hladnoćom,

Hvala što si me zbližio

Sa besom I samoćom.

Hvala ti što si me naučio

Kako da u laži verujem,

Hvala što si mi pokazao

Kako da osećanjima trgujem.

Hvala ti što ni zbogom

Nisi hteo reći,

Hvala što će mi još dugo

Iz očiju krv teći…

Hvala ti za sve neispavane

I proplakane noći,

Hvala ti za suze

I bes u samoci…

Hvala što sad znam kako

Suze najlakse mogu poteći,

Hvala ti  za sve

Jer ćes  ti meni sutra “HVALA”

Za iste stvari reći…

Opet je svanuo novi dan

I opet znam da te videti neću,

Pomislim ponekad da je sve san

i na tren uz sebe osetim sreću.

Opet mi sviće nova zora,

A znam da si ti negde preko,

Na licu se stvara jos jedna bora,

Tako si blizu- a tako daleko..

Sa suzama čekam novi dan

I lutam ne bih li te negde srela,

Pomislim da je sve san

I osetim od nekud miris tvog tela.

Ponekad dodire tvoje na sebi osetim,

Pa zagrlim tugu U samoći,

često se tvojih lazi setim

>Malena, ja bez tebe necu moći<…

Iz mrtvih se jos uvek vadim,

Jer sa tobom sam stigla do dna,

Svoj život iz temelja gradim

I BUDIM SE IZ SNA…

Nisam više ona  naivna devojčica

Odavno sam sebe na bol navikla,

Davno sam naučila da se kajem

Na tugu sam se već privikla.

Na stubu srama naučih da patim

Da svoju ljubav skupo plaćam,

Svoj život na pola da skratim

I samoći se uvek vraćam.

Pred zidom plača naučih da molim

I suze navikoh  da  same teku,

Samo zbog toga što tebe volim

Spoznadoh kako rane bez krvi peku...

Na svome grobu naučih da praštam

I  sada sam jača od drugih za tugu,

Gospodare pakla porazih

I  najvišeg odabrah za svog slugu.

Naučih da ljude lomim i gazim

Al' sada više bol ne osećam,

Naučih da srce od bola pazim

Jer stalno se tvojih laži sećam...

Čistu i nevinu dušu si  slomio

Jer  si mi bio sveti lik,

Naivno dete si u meni ubio

Sad mi je na usnama krik...

Tvoje ime na srcu mi stoji

A dušu okrutnu osvetom hranim,

Svako svoju sudbinu kroji

Al' ja necu od bola da te branim.

Pokazaću ti kako  rane peku

A nigde  ni kap krvi,

Naučećeš kako suze same teku

Nećeš biti ni poslednji ni prvi...