Ovaj blog biće posvećen jednoj ljubavi,koja nije u stvarnosti postojala...

Ustvari ništa konkretno nije bilo.

Ali meni je to značilo više od svih mojih veza.

Bilo je potpuno drugačije.

Mnogo je godina prošlo kako se nismo videli.

Ali dovoljno je i da pomislim na njega pa da srce počne da lupa i cela bujica emocija me preplavi.

Molila sam se da me to prođe,čak mi zbog toga nije bilo dobro.

Ne umem da se borim sa tim.

On je urezan u moju  podsvest.Volela bih da nije.

Nekad ga i mrzim zbog toga što me je ujeo tako jako za srce,da je otkinuo parče tako da i da hoću nemam sa čim nekog da volim ko to zaslužuje.

 Svaki dan me nešto na njega podseti.

Ne prođe dan a da mi ne prođe kroz glavu gde je,kako je,šta radi...

Pitam se da li deca liče na njega i kako izgledaju...

Kada bih mogla,izbrisala bih ga iz glave...

A ipak kada bolje razmislim shvatim da je jedino ljubav prema njemu bila prava.

Tako nešto nikad više nisam osetila.

Veliki problem u celoj ovoj priči je taj što je on meni kroz godine koje su prolazile,postao prava opsesija.

Pretvorio me je u santu leda koju ni najveća temperatura na svetu ne može otopiti.

Ne umem da pokazujem emocije.

Sve je u meni ubio.

A sve bih dala za jedan njegov pogled i osmeh.

Sreća pa ga ne mogu videti.

Daleko je.

Dabogda se nikad ne vratio...