Lajanje na zvezde

Ko ne podnosi cmizdrave žene, neka me zaobiđe.

Jebiga, svakog dana stisnem zube, stavim osmeh na lice i gledam samo napred. Tako već godinama. Na poslu, na ulici, među ljudima. Moram valjda nekad pred nekim i da budem cmizdrava.

Evo, 20 dana je od kako sam sama sa decom. Spolja gledano, sve je ok. Klinci nisu ni bolji ni gori nego što su bili ranije. U školi je sve u redu. Ja provodim istu količinu vremena sa njima kao i ranije. Ali nekad me tako snažno obuzme strah. Onaj trenutak kad shvatim da je sve na meni – njihovo odrastanje, školovanje, vaspitanje. Po dosadašnjem ponašanju njihovog oca, vidim da će im biti instant-tata. Viđa ih otprilike jedan sat nedeljno. Mene ne zove da pita da li su dobro, da li je sve u redu.

Videla sam ga slučajno pre neki dan, kaže kako mu je super samom – radi, spava, ode do kafića, pa opet radi i tako u krug. A ja slušam/gledam i samo kažem „Suuuper! I treba da ti bude leeepo!“ Kakav seronja!

Razmišljam šta će biti ako, ne daj Bože, bude bilo problema sa decom? Hoće li priznati da je i on kriv jer nije učestvovao u njihovom vaspitanju i odrastanju, već je otišavši od mene automatski meni prepustio svaku brigu o njima? Ili će, što je daleko verovatnije, osuti po meni, jer zaboga on je meni ostavio decu, a ja sam ih upropastila?

Znam, ne trebam o tome ni da razmišljam, deca su sjajna i tako će i ostati.

Jebiga, to je jače od mene, taj strah od onoga što može biti.

Davim se u sopstvenim razmišljanjima, jedva dolazim do daha. Plače mi se, osećam se slabom. Ali gutam sopstvene suze, trpim...i tako svaki dan. A onda neka glupost bude okidač i izridam se najstrašnije. Večeras, kad su deca legla, menjam kanale i naletim na glupi reality show menjam ženu. Gledam one očajne domaćice par sekundi, pa vidim njihovu radost pri povratku kući i krenem da plačem, počnem da kukam, da naričem, da jecam...isključim mobilne, otvorim vezu na fiksnom – da nikog ne čujem, da se isplačem do kraja..besna na ceo svet..žena koja plače na menjam ženu – ne mogu da verujem!