Promašaj?! Jok ja!
Pada celu noć. Pada celo jutro.
Put do posla koji inače traje 15 minuta jutros je trajao pola sata.
Konačno stigla. Izašla iz autobusa. Trotoar - šta to beše?!
Iskusno, po ovakvom vremenu obuvam stare ravne cipele sa debelim đonom. Ženstvenost ostavljam kod kuće.
I pored iskustva, svaki put kad zakoračim u nepoznato, u ono što liči na običnu baru po sred trotoara, otme mi se psovka. Više komada istih.
Upade mi noga u banatski kalj, osećam kako klizi kroz glinu, psujem na glas ovu ludu glavu, spominjem svoju majku.
Lepo mi je mati govorila- studiraj dete ekonomiju, mani se tih tvojih tehničkih i ostalih nauka, spusti se na zemlju. Jok ja!
Prođe ta faza, hoću da se udam, a ona opet – spusti se dete na zemlju, sačekaj još malo, gde žuriš... Jok ja!
Konačno shvatih da se ne jede sve što leti. Ali malo kasno.
Nit završih neku finu školu pa da radim fin posao na finom mestu.
Nit se dobro udadoh.
Pa se jutros dok treskam nogom po asfaltu i skidam blato sa cipela osećam kao kompletan promašaj.
Slepa kod očiju, što bi rekli.
Progledala, konačno, ali mi se ne sviđa ono što vidim.
Život je kao crtež, ali bez gumice za brisanje. Pa sad učim nove tehnike kako bih popravila na crtežu ono što se da popraviti.
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 14 ) | lanite i vi