Lajanje na zvezde

Došlo je proleće.

Dozvoljeni/nedozvoljeni minusi me ne brinu.

Brine me to što se prekjuče iselio iz stana. Meni ostalo da otplaćujem kredit koji sam uzela pre svih ovih sranja - da bi ON uložio u svoj posao. Zahtev za razvod nije još podnet. To ću uraditi ja sledeće nedelje. Pitam se da li on to nije uradio jer se nada da će se stanje promeniti i da će se vratiti ili mu prosto to odgovara da ne bi sebi natovario na leđa obavezu alimentacije.

Osećam se prazno. Postala sam jedna ogromna tabula rasa.

Nije mi teže nego što je bilo, ali nije mi ni laknulo. Nisam tužna, ali nisam ni srećna.

Eto, zato se ne javljam. Koči me taj osećaj. Teško mi je da pričam. A prošla sam za ovih mesec dana pakao- pretnje da će mi uzeti decu makar me i ubio, optuživanja da ga varam i da je to jedini razlog za svađu i razvod, a da je to što je on uradio i dalje sitnica. Na kraju sam ipak uspela da ga ubedim da je za decu bolje da ostanu sa mnom. A i šta bi on to radio i kako bi gajio decu?!

Sada, ne umem da razmišljam, ne umem ništa da planiram. Čekam da se slegne prašina. Nadam se, biće sve u redu. Biće bolje nego što je sada. Mora biti bolje od ovoga. Moram početi da živim. Moram naći taster i prebaciti sebe na „on“, jer ostanem li i dalje na „off“- poludeću. 

Ovo baš i nije neko lajanje, pre je cvilenje. Ali pošto je nastavak posta o ustajanju na levu nogu, neka bude ovde.