Lajanje na zvezde

Mama (čitaj: maratonac), sa dušom u nosu, stiže na vreme na roditeljski sastanak.

Prvi prizor: susret sa učiteljicom starijeg sina. Mladi gospodin je super u obrazovnom delu, ali u vaspitnom..hm..učiteljica ne zna šta da radi s’njim! Jbg, predlažem da mu na polugodištu da smanjenu ocenu iz vladanja. Mada mislim da malo preteruju ovi naši prosvetari – za svaku glupost šalju decu kod pedagoga. Bože, kad se samo setim šta smo sve mi radili dok smo bili u osnovnoj školi, koliko je tu svađa bilo, pa tuča, pa poneka psovka. Ali učitelji su kulirali, nije bilo pedagoga, psihologa i njima sličnih. I eto mi smo odrasli. Nad nama nisu stražarili za vreme svakog odmora, nije bilo nikakvih satelita koju su sve čuli i sve videli, radili smo šta smo hteli/smeli/znali. A ovoj našoj deci non-stop neko diše za vratom. Umesto da ih puste da poooolaaakooo odrastaju, uz sve one nestašluke primerene njihovom uzrastu.

Drugi prizor: susret sa vaspitno-problematičnim sinom. Dete nosi u rukama neku kutiju, spolja oblepljenu ukrasnim papirom. Dobili su paketiće. „O, vidi, vidi, prosvetari se setili pa od lokalnih bizmismena pokupili priloge i daju klincima paketiće“, bila je prva misao koja mi se javila. Dete kaže: „Ne, mama, to je poklon iz Engleske! I znaš, imaju unutra neke bombone koje ja neću jesti jer su se možda pokvarile dok su stigle čak odande!“

Treći prizor: ulazim na roditeljski sastanak  kod učiteljice mlađeg mi sina, zbog kog sam mrtva gladna/smrznuta/umorna i došla u školu. Bla, bla, truć, truć, ništa posebno, ali svi su jako sretni što su dobili paketiće od humanitarne organizacije iz Engleske.

Četvrti prizor: stižem kući, otvaramo paketiće (ustanovila sam da su u pitanju kutije od obuće), i ja počinjem da besnim! Unutra je po par igračkica, sveščica, flomasteri i drvene bojice, peškirići, kapa, šal i rukavice, sapun, pasta i četkica za zube i pakovanje papirnih maramica! I to „paloma“!  Pi**a im mat**ina ostrvska, oni će mojoj deci da šalju palomine maramice?! I sapun?! I četkicu za zube?! I sve to u kutiji od obuće!  

Peti prizor: deca spavaju, ja pijem kafu i gledam u pakovanje maramica..i mrzim ceo svet..i mirim se sa činjenicom da tamo neko Srbiju vidi kao siromašnu, prljavu, jadnu i bednu..i mirim se sa činjenicom da su verovatno u pravu jer ko zna koliko majki se obradovalo što će uštedeti koji dinar ne kupujući nov sapun, pastu, četkicu, flomastere...i uzimam palominu maramicu da obrišem nos...

Stiže nam još jedan Božić. U ovo doba godine obavezno osetim prazninu. U sećanjima iz detinjstva nešto mnogo fali.

Bili smo Titovi pioniri. Zimski raspust je počinjao tek posle svih mogućih praznika – posle Božića i Srpske Nove. Nismo znali za Božić Batu. Nismo znali za korindžanje. Nije bilo Božića.

Crtica prva : Svake godine, 7.januara po novom kalendaru, pre škole kod mene dolazi brat od tetke. Prepešači dete s kraja na kraj sela, na hladnoj košavi, uđe na 5 minuta i zajedno odemo u školu. Uvek sam pitala, a niko mi nije odgovarao - zašto ga muče da dođe tako rano?! O.k., davali su mu neku kintu, ali zar baš mora u 7 h ujutru?!

Crtica druga : Sestra i ja stavimo kape, umotamo se u šalove tako da nam se samo oči vide, pa po istoj toj januarskoj košavi pravo kod babe i dede. Išle smo krišom od drugog dede, znale smo samo da moramo da ćutimo – drugi deda nije smeo da sazna za našu tajnu. A tajnu nismo ni same razumele. Otišle bismo tamo, deda bi nešto pričao, palio nekakve grančice u starom „smederevcu“, iskrice su letele na sve strane, a nas dve bismo stajale pored njega i ćutale. Kući smo odlazile sa kesama punim oraha, jabuka i bombona. Sutradan se odlazilo javno kod tog istog dede – pečeno prase nas je uvek čekalo na stolu.

Eto takva su mi sećanja na Badnji dan i Božić (sada znam da su to bila ta dva dana, tada su to bili dani bez posebnog imena!). Sve je bilo obavijeno velom tajne, ništa tada nisam razumela, niko mi ništa nije objasnio.

Gajim i vaspitavam dvoje muške dece u zemlji Srbiji. U provinciji. Odrasla i ja u toj istoj provinciji. Elem, više ništa nije isto – ranije su deca i u provinciji imala izbor : kojim sportom da se bave, na koje vannastavne aktivnosti žele da idu, svega je bilo. A danas – mrtvilo.

Mlađi sin ima talenta za sport. Na žalost, izbora nema: fudbal ili ništa. Volim ja fudbal, ali pizdim. Naime, vidim da sve funkcioniše „i po babu i po stričevima“. A otac mog deteta nije ex fudbaler, niti član uprave i tome slično. U redu. Neka moje dete odraste u kvalitetnog čoveka, neka nauči da poštuje autoritete, neka nauči da bude odgovoran i vredan – sve to može kroz treniranje fudbala. Nije nego – onda vidim kako nečije dete, očigledno bez nekog posebnog dara, uporno igra u prvoj postavi. Da me neko ne shvati pogrešno – o.k. je da svako dete trenira, da se svakom detetu da prilika da zaigra na svakoj utakmici – sve su to deca i sve je to igra i odrastanje. Ono što me nervira su očevi, bivši fudbaleri, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovi sinovi više liče na majke i da su u svađi sa loptom. Pa takvi očevi vrše pritisak na trenere, bla, bla..i čemu ja onda učim svoje dete?!?! Hoće li moje dete imati ikakve koristi u životu od onoga čemu ga ja učim?  

Moj stariji sin nema ama baš nikakvog talenta za sport i meni nije problem da to kažem. On loptom barata kao da ima dve leve noge i dve leve ruke. Sport ga i ne zanima. Njega zanima gluma. E, to je tek ogroman problem! U moje vreme postojala je dramska, lutkarska, recitatorska sekcija u okviru osnovne škole. Nastavnici bili entuzijasti, voleli da rade sa nama, voleli svoj posao! Današnjim nastavnicima mrsko sve, pa onda ja radim i svoj i njihov posao – glumatam sa detetom po kući, vežbamo dikciju, učimo pesme. Ma nije meni stalo do toga da mi dete postane glumac. Stalo je detetu. I ja moram da ga podržim. Pa ako se nekada i predomisli, nema veze. Ali onda se opet upitam, hoće li ikada imati koristi od svog obrazovanja, od svoje pismenosti, ili će imati nad glavom šefa tipa „tri mladeža, dva padeža“?

Čemu da učim svoju decu, koje vrednosti da budu na prvom mestu? Pitam se i nadam se da će sve doći na svoje mesto i da se oni, kada budu bili roditelji, neće pitati isto što i ja.  

Gledam onomad kviz „Želite li da postanete milioner?“. Nisam odavno. Ne mogu vam opisati napad smeha kada ugledah voditelja. O.k., lik je i dalje elegantno popunjen, odelo na njemu samo što ne popuca po šavovima, kravata ga malkice guši – ništa novo. Ali frizura i brada od 1,2,3 dana – e, to je već nešto! Prvo pomislih: očajnički pokušaj brice da od guzice napravi lice (izvin’te, ali tako se u mom kraju kaže). A onda, ukazao mi se Nikola Kojo u filmu „Mi nismo anđeli“: takva frizura, upadljivo čačkanje zuba i arlaukanje Gori vatra sad u nama, gori ljubav... E, tada sam zaurlala od smeha. Možda je to in, možda je to fancy, ali meni je takav look prototip džibera iz navedene scene filma i ništa više!

I tako se ja smejah do polovine emisije. Na kraju sam plakala. Kako bre da ne plačem, kad u vrućoj stolici sedi tip koji nikad čuo za Maju Pliseckaju. Uh! I onda se isplakah. Pa nisam valjda luda da se opet prijavim za glupi kviz sa glupim učesnicima. Bolje da plačem. A jesam se prijavila jednom. Pukla zbog nečije gluposti, rekla sebi „Ma ići ćeš ti tamo da uzmeš parice, vidi kakvi ih sve kreteni uzimaju“ i prijavila se. Prođe neko vreme, kad zove me teta. Kao, ona će mi postaviti 10 pitanja i ako prođem, eto mene u kvizu. Lepo mi krenulo, a onda..serija od par neverovatnih pitanja...evo, probajte i vi da odgovorite (ali bez pomoći interneta, no-no!) :

1. Italijani kažu te desco za pripadnika koje nacije?

2. Šta je inkunabula?

3. Koji Rimski car je dao nalog da se zida koloseum?

Na kraju, kaže meni teta da nisam prošla (ma nije valjda?!). Ja ostala bez teksta. I odustala. Za sva vremena. Ali kopka me - kako pojedini „genijalci“ dođu do učešća u tom kvizu?