Pravi jesenji dan,namrgodjen,tmuran...tera me da iznova razmisljam o zivotu kao da me strah od lepog i sve me nesto tera da opet krenem na onaj dugi put besmisla i zala za izgubljenim!Kao da kaznjavam sebe sto osecam potrebu da ulepsam sebi ove trenutke sadasnjosti!
Ne mogu da se prepustim talasima koji nailaze,da me nose...pa kako mi bude...
Glas razuma je sveprisutan i gusi me,ne da mi da disem...a osecanja naviru...
Znam da ce zivot proci,brze...mnogo brze nego sto smo spremni zamisliti!Bojim se samo da na kraju tog zivotnog puta...kada stanem i osvrnem se...necu imati da vidim nista iza sebe...strah me da necu ostaviti nista vredno secanja...
Kada bih bar mogla...da usrecim nekog...bilo kako...ali koga i kako...kada sama sebe ne uspevam usreciti.