Svaka izgovorena rec ima svoju tezinu, naravno, ako je prava i iskrena. Ona svakome prija, imponuje, ohrabrjuje, podize...Sve one u jednoj divnoj kompoziciji daju prelepu deskripciju.
Ali ja vise volim dela.....Kada sa reci predjemo na dela.Ona ostaju, traju, i naravno dugo se pamte.
I naravno, volim tvoja dela, koja cinis zbog mene, samo zbog mene.To vise cenim od bilo koje eksplicitne recenice ili reci. Dela uvek, govore vise od reci, i u vecini slucajeva se ne mogu pogresno tumaciti kao reci.
Pogotovo kada, pisem, emocije koje unosim u svaku rec ostaju zanemarene od onih koji to citaju. Predju na brzinu preko njih, i kraj.One trpe sve.
A dela, to je nesto sasvim drugo.
Zato predjimo na dela....

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...