Зли су, агресивни, уништавају све пред собом, не маре за последице...
Лако их је препознати. Довољно је да им кажете да је Косово срце Србије, па да повилене. Ако им још покажете три прста, ето их у вестима телевизије б92, на њиховом терену.

Е, то су хулигани.

За разлику од навијача који искаљују бес због цепања државе коју сматрају својом, прави хулигани се згражавају над разбијеним стаклима, а налазе милион објашњења и оправдања за отимање Косова. Скривени иза демагошких флоскула о демократији и новинарском професионализму, кукају због каменица у излогу Мекдоналдса. Сукоби полиције са жестоким младићима, за њих представљају већи проблем од комадања државе и злочина на којима је израсла шиптарска „Косова репубљик”.

Борећи се против српских недела, хулигани немају времена да се баве бруталним безакоњем које спроводе челници Ђелићу миле Европске уније, Шутановчевих НАТО пријатеља, Тадићевог „драгог Џорџа” и осталих белосветских моћника. Невиђен злочин над Србијом третирају само као мотив за денунцију најстрашније опасности - навијачких група које се по улицама бију с полицијом. У то укључују све политиканте, увек спремне да ударе по свему српском - држави, Уставу, „делијама”, „гробарима”...

Од правих бакљада, много су опасније анестезиолошке магле које прави хулигани шире причама о томе како је „са Косовом готово”, „Европа нема алтернативу”, „живот иде даље”...

Чак и председник Србије позива јавност да ћутке прихвати њено цепање. Мирног лица, као кад се самоуверено клео у пријатељство са Соланом, Тадић је медијима предложио да избегавају сензационализам кад пишу о шиптарском злочину на Косову. А нема веће сензације од тога да предедник државе не реагује кад му се држава цепа. Брине га насиље на београдским улицама, а жмури над дивљаштвом бриселских партнера.

Тадић, исти онај који је скочио да ишамара неког несрећника који му је у Гучи опсовао мајку, сад мудро ћути, пун разумевања за „војника Чекуа” и његове саборце Тачија, Харадинаја и остале терористе. Да му је неко ишчупао нокат, Тадић би нахушкао Шапера да га медијски демолира, али сад, кад је Србији ишчупано срце, прави бајпас са онима који су ту злочиначку операцију извршили. Истовремено, трећеразредним паролама амортизује незадовољство Срба који проглашење независности Косова и Метохије сматрају катастрофалним поразом, а не кораком ближе Европској унији.

Још неколико дана, па ће све ући у колотечину. Бучнији део народа истрошиће негативну енергију, медији ће успавати емоције питомијих грађана, па ће се опет отворити старе, владарима омиљене теме: интеграциони процеси, сарадња са Трибуналом, приватизација преостале државне имовине... Враћени у сурови рат за егзистенцијални опстанак, бирачи ће се брзо привићи на чињеницу да је Косово иностранство, све ће бити као пре неки дан.

Прећутно пристајање на кршење Устава и губитак дела државе представља много озбиљнији облик хулиганства него што је разбијање излога и туча с полицијом. О таквим хулиганима нема говора на б92 и другим режимским медијима. Проблематизација њихових поступака и одлука није на дневном реду.

И неће бити док власт, која јавно изражава саучешће самој себи, не предузме нешто конкретно уместо што дозвољава да се њени поданици, навијачи и полицајци, батинају на улицама српских градова. Ова власт за то нема снаге. Да има, у српском мраку назирала би се светлост, а не пламен на улицама.

Предраг Поповић, Правда

У Новом Саду због, до сада највеће трговине људима, група од 11 лица осуђена је на 44 године затвора, а „Политика” открива детаље са затвореног судског процеса

Нови Сад – Петочлано кривично веће Окружног суда у Новом Саду којем је председавао судија Славко Берћан привело је крају процес и изрекло казне оптуженима у до сада највећој процесуираној трговини људима у Војводини у којој су били умешани и припадници новосадске полиције. О овом скандалу, о којем се из више разлога мало знало у јавности, поред осталог због сексуалног искоришћавања и већег броја малолетних девојака, па и девојчица од 14 година, али и зато што су у то били умешани сада већ бивши „покровитељи” на одговорним дужностима у полицији, „Политика” ексклузивно открива сазнања до којих се дошло током поступка.

На основу непобитно утврђених чињеница, кривично веће је Николи Николићу (53) изрекло јединствену казну од 12 и по година затвора, Драгињи Николић (50) три године затвора, а Спасоју Николићу (26) пет и по година затвора. Реч је о оцу, мајци и сину из Новог Сада чија је „специјалност” била трговина малолетницама.

Оптуженом Браниславу Стојановићу из Футога изречена је јединствена казна од пет и по година затвора, док је Зоран Котарчевић добио пет година, Топлица Павловић три године (обојица из Новог Сада) а Тихомир Стајић из Бечеја такође три године затвора. Сада већ бивши високи старешина овдашње полиције Радослав Родић, радећи као шеф смене дежурне службе Полицијске управе у Новом Саду, осуђен је на јединствену казну од две и по године затвора. На по две године затвора осуђени су Новосађани Јовица Гајин и Сава Глигорин, док је једанаестом члану ове криминалне групе Данијели Јовановић, којој је због трудноће дозвољено да се брани са слободе, изречена васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства (у тренутку извршења кривичног дела није била пунолетна).

Кривично веће је донело решење да се Николи Николићу и његовом сину Спасоју продужи притвор, док су након изрицања пресуде на слободу пуштени Стојановић, Родић, Павловић и Котарчевић.

Иако су осуђени третирани као припадници криминалне групе, они су и појединачно извршавали кривична дела, чак кријући идентитет девојака један од другог. Суд је током претреса установио да је као бело робље у овом организованом ланцу проституције било ангажовано 12 девојака (утврђујући и њихов идентитет) од којих су четири малолетне (није искључено да их је било и више). Како је судско веће утврдило, оптужени су, посебно када је реч о малолетницама, злоупотребљавали њихово лоше имовинско стање и скромно образовање, али и околност да су поједине биле и без родитељског старања.

Иначе, оптужени су у своје борделе претварали изнајмљене станове на већем броју локација, углавном, у центру града, контролисали да ли се строго поштује „радно време”, а повремено би девојке одвозили „на терен”, односно код Каћке петље на аутопуту Београд – Нови Сад, где су по прецизном ценовнику оне биле додатно понижаване.

А колико су девојке биле понижаване сведочи и пример малолетне Д. С. која је проституисањем враћала међусобне дугове припадника ове групе. Она је успела да побегне из једног стана у Новом Саду и оде код родбине у Бечеј. Међутим, имала је несрећу да наиђе на поменутог Остојића који је то јавио новосадској дружини, па су је вратили натраг и при томе је њоме „частио” Стојановића, узевши за откуп „само” 300 евра.

Иначе, девојке су најчешће добијале „мрвице” од своје зараде, али нису имале право самосталног избора клијената или одбијања било ког заинтересованог за њихове услуге. Како је утврђено, месечни харач су морале да издвоје и за бившег полицијског старешину Родића који је њиховим газдама пружао заштиту од полицијских рација.

Својеврсни црни бисер је што су за проституцију коришћене и просторије полицијске станице у Новом Саду, у Улици Павла Папа. Да ли на захтев Родића или се опет радило о „чашћавању”, тек Никола Николић и његова супруга Драгиња су код овог полицијског старешине водили три пута малолетну Б. К. која је без накнаде „пружала сексуалне услуге” Родићу и полицајцу Б. М.

izvor POLITIKA